Čiju priču priča tvoj unutrašnji kritičar?

Unutrašnji kritičar postoji u životu svakoga od nas. 

On živi u nama, sabotira nas, otežava svakodnevnicu, rije po našem samopouzdanju, podriva naše planove, smeta, dosađuje.

Njegov glas može biti piskav ili grub, tih, šaptački, ciničan ili pak, potmuo, oštar i dosadan poput zujanja komarca u toploj letnjoj noći. 

To je teški manipulator, prevarant i lažov, neko ko sa podlom namerom uništava naš entuzijazam i želju za napretkom. 

Takoreći, neko ko nas ubija u pojam.

Deo je nas. Našeg uma, doduše. 

Ako ga pustimo, držaće nas u šaci i lomiće nam krila.

• Debela si!
• Ne umeš ti to!
• Svi su bolji od tebe!
• Opet nisi uspela!
• Pogledaj, na šta ličiš!
• Ništa ne umeš da uradiš kako valja!
• Ne zaslužuješ sreću i ljubav.

Unutrašnji kritičar ne želi da napredujemo, da se menjamo, učimo i rastemo. 

Smatra da nikad ne zaslužujemo odmor, nikad mu ništa nije dovoljno, ni dobro, ni tačno. 

Ništa što uradimo.

On nas drži u pogrešnom uverenju da smo slabi, nesposobni, glupi, da nismo vredni, da ne možemo. 

Uljuškava nas u zonu komfora i iako je tamo sve poznato, nije dovoljno za rast. 

Upravo kad napredujemo i učimo kroz nova iskustva, ponekad možda i grešimo, tako sebi dajemo šansu da pronađemo svoj put i živimo život po svojoj meri. 

Ipak, da li je unutrašnji krtitičar baš toliko loš i ometajući faktor na našem putu napretka?

Unutrašnji kritičar iz ugla psihologije

Psihološki gledano, to je skup nekonstruktivne kritike i samooptužujućih misli koje sami sebi govorimo. Prema Sigmundu Frojdu,  superego koji svakome od nas određuje lične granice i standarde dobrog i lošeg, ispravnog i pogrešnog, pravog i lažnog, jeste unutrašnji kritičar koji proizilazi iz internalizovanih zabrana i donekle preteranih zahteva naših roditelja, u najranijem detinjstvu.

Tokom odrastanja, naša vrednost i samopouzdanje puštaju korene u sredinu koja nas okružuje. Oni uz koje provodimo vreme, koji nas vaspitavanju, čuvaju, pružaju ljubav, kritikuju i usmeravaju, imaju snažan uticaj na našu sliku o sebi.

Psiholozi se uglavnom slažu u konstataciji da, ukoliko je glas unutrašnjeg kritičara veoma glasan, preterano strog i negativan, to verovatno znači da je osoba odrastala uz stroge roditelje i staratelje, koji su je glasno i često kritikovali.

Deca koju su roditelji napustili, često razviju veoma strogog unutrašnjeg kritičara. 

Na taj način oni teže da objasne sebi sopstvenu situaciju kao “mora da je nešto pogrešno u meni, ja sam kriv”. 

Ovaj odbrambeni mehanizam je razvijen iz ranih traumatičnih iskustava kada su se u našu psihu urezala razna negativna mišljenja, štetni stavovi i konstatacije bliskih ljudi. 

Emotivno nezrelo i pshički ranjivo, dete jednostavno internalizuje ono što mu bliski ljudi govore, i prihvata takvu sliku o sebi kao realnu. 

Kada se, kao odrasli, suočavamo sa neprijatnim, novim i neizvesnim situacijama, koje mogu biti okidači nesigurnosti, straha ili neuspeha, naš unutrašnji kritičar pokušava da nas “sačuva” tako što nas uljuškava u zonu komfora. 

I to na sve načine, jer važno je ne iskusiti ponovo slične traume ili osetiti istu bol.

Ipak, odrastanjem mi razvijamo sistem vrednosti. 

Gradimo svoje samopouzdanje, usvajamo i integrišemo obrasce negativnih misli i ponašanja prema sebi i drugima. 

Zato je važno da identifikujemo glas svog unutrašnjeg kritičara, i da započnemo put odvajanja od njegovih otrovnih strelica, koje nam čine više štete nego koristi.

Sva lica i scenarija unutrašnjeg kritičara

Svako od nas može naučiti da kontroliše taj ometajući glas koji nas sputava i svakodnevno ometa u nastojanju da budemo ono što želimo. 

Nije lako, kao što nijedan od koraka koji su potrebni dok radimo na sebi, nije lak. 

U stvari, može biti prilično teško, ali kada jednom uspemo da prevaziđemo unutrašnje faktore koji nas remete i otežavaju ostvarivanje punog potencijala  za koji smo sposobne, na život ćemo gledati iz druge perspektive. 

Unutrašnji  kritičar može imati različita lica

Može se ponašati kao:

• Nadzornik koji nas posmatra i krtitikuje sve što uradimo 
• Sudija koji saopštava da ne zaslužujemo 
• Potkopavač koji svaki naš trud i akciju omalovažava i spušta nam samopuzdanje do miimuma
• Konformista koji nas pritiska da se uklapamo u određena pravila i da se trudimo da se dopadnemo ljudima kako nas ne bi napuštali ili osramotili
• Strogi roditelj koji nas bez milosti kritikuje i ismeva
• Popustljivi roditelj koji nas ohrabruje da nalazimo neke “prečice” jer nismo dovoljno sposobni i hrabri
• Perfekcionista koji od nas traži samo savršene rezultate, ništa drugo nije dovoljno dobro

Ukoliko ne osvestimo glasove i lica svog unutrašnjeg kritičara, on će nas voditi na nesvesnom nivou.

 Ipak, svako od nas želi da ima svoj život u svojim rukama. 

Pa šta bi onda bilo to što bismo mogli konkretno da uradimo da svog unutrašnjeg kritičara preimenujemo u svog prijatelja i pomagača?  

Sistem vrednosti je i te kako korisna stvar za kvalitetniji život. Saznajte zbog čega!

Na koji način možemo obuzdati svog unutrašnjeg kritičara?

Treba li da ga ućutkujemo ili postoji suptilniji, pametniji način da rešimo taj problem u našu korist?  

U stvari, čiji je to glas?

Ko nam priča iste priče godinama, nipodaštava, ismejava i kritikuje uglavnom na isti način? 

Da li su to naši roditelji, braća ili sestre, rođaci, nastavnici, školski drugari? 

Neko ko nije bio dovoljno iskren sa nama, a ipak nam je davao do znanja da po njihovim merilima nismo dovoljno dobri?

Neko od čijeg smo suda uvek strepeli, prvi na koje bismo sa strepnjom od kritike pomislili, kada bismo uradili nešto što nije bilo po pravilima ili opšte prihvaćenim kalupima?

Da bismo se suočili sa podsvesnim unutrašnjim kritičarem, čiji su glasovi zapravo transformisani u auto-sabotažera koji nas neprekidno muči i opterećuje, potrebno je da nekako analiziramo celi proces samo-samotaže u šest koraka:

• Koju emociju osećam?
• Koji događaj se desio, pa je inicirao emocije koji me trenutno prožimaju?
• Koje su činjenice u datoj situaciji?
• Kakva su moja tumačenja i asocijacije koje se odnose na uznemirujući događaj?
• Odakle dolaze baš takva tumačenja i asocijacije ili šta se desilo u nekom doživljenom iskustvu, pa mi je ovaj događaj tako traumatičan?
• Kakvo bi bilo alternativno tumačenje?

Važno je da shvatimo odakle dolazi glas unutrašnjeg kritičara, jer nam olakšava da razdvojimo sadašnjost od prošlosti. 

Unutrašnji kritičar je često naša projekcija doživljenih događaja iz prošlosti.

Šta to praktično znači?

Na primer, odrasli ste u kući u kojoj su roditelji/staratelji konstantno vikali.

Danas, stalno vičete i kritikujete sebe i sve oko sebe.

To znači da ste usvojili i internalizovali ambijent i okruženje u kojem ste odrastali. 

To je način ponašanja na koji ste navikli. 

Za drugi praktično ne znate. 

To takođe znači i da je moguće odvojiti događaje koji se dešavaju sada, od onih koji su se već desili u prošlosti. Kao ii načina na koji smo ih  interpetirali.

Zato, kada se desi situacija koja vam bude okidač da biste vikali, možete da se zaustavite na trenutak i kažete sebi :

 “ U detinjstvu nisu baš imali strpljenja za mene i uvek su reagovali vikanjem i galamom, ali to je moja prošlost. Sada smatram da to nije način na koji se reaguje i mislim da mogu bolje.”

Još jednu rečenicu možete reći sebi, kako biste podržali novi i bolji način regovanja i ponašanja u stresnim situacijama:

“ Samo zato što je bilo mnogo vike i galame u mom detinjstvu, to ne znači da sam glup-a i da ne mogu da uradim ništa dobro u svom životu.”

Anksioznost može biti posledica loših odluka i trauma iz detinjstva, saznajte na koji način OVDE!

Negovati pozitivni unutrašnji dijalog

Kako biste pomogli sebi možete vežbati transformaciju negativnog načina razmišljanja u pozitivni stav i afirmativne fraze. 

Verovatno neće uspeti iz prve, ali je važno da ne popuštate i ne predajete se crnim mislima i negativnim, nekonstruktivnim kritikama.

Što više budete podsticali sebe pozitivnim frazama, brže ćete početi da verujete u to što sebi govorite. 

Počnite sa rečenicom:” Šta je suprotno ovoj kritici koju sada sebi upućujem?”

• Umesto “ Stvarno sam nesposobna” recite sebi “ Dajem sve od sebe i to je dovoljno.”
• Umesto “ Šta je to toliko pogrešno u meni?” recite sebi  “Ljudsko sam biće  i nisam savršena.”
• Umesto “ Ne zaslužujem sreću “ recite sebi “Zaslužujem da budem poštovana.”
• Umesto “Nikad ništa dobro ne umem da uradim “ recite sebi “ Ne definišu me moje greške.”

Ublažiti i neutralisati negativne kritike koje smo naučili sebi da upućujemo može biti težak posao. Pre svega je teško utvrditi odakle dolazi glas unutrašnjeg kritičara i kako ga promeniti. 

Zato je potrebno strpljenje i vežba.

Ukoliko je mnogo teško promeniti stav i glas, koji nam otežava i ometa normalno funkcionisanje, možemo potražiti i pomoć psihoterapeuta.

Probajte da iskoristite ove predloge.

Ukoliko ne ide, uvek možete potražiti pomoć.

Zaslužujete je.

Bez obzira šta vam poručuje vaš unutrašnji kritičar.

Za Dragu Savetu piše Tamara Radević!