Squid Game – kako su deca postala taoci serije za odrasle

Nekada su deca želela torte u obliku Pepa Praseta ili junaka iz crtaća. Danas sve češće traže „Squid Game“ figurice. Rođendane u stilu krvavih igara i zvanje sumnjivih brojeva koje su videli u seriji – jer „tako počinje igra“.

Roditelji često odmahuju rukom: „Ma to je samo faza, igraju se.“ A ja se pitam — jesmo li zaboravili da ono što deca gledaju, postaje ono što misle da je svet?

Squid Game je serija za odrasle. Brutalna, mučna, sa porukama koje i odrasli teško razumeju. A mi… kupujemo balone sa mrtvačkim maskama i svećice u obliku brojeva iz serije. Da li smo stvarno totalno odlepili ili nas jednostavno nije briga za sopstvenu decu? 

Pre samo nekoliko dana podsetili smo se tragedije koja nas je pogodila pre samo 2 godine. Kačili smo taj dan po društvenim mrežama pesmu Sindikata “ Anđeli žive doveka”, tužne emotikone i poruku – “Nikad vas nećemo zaboraviti”! Jesmo li zaista toliki licemeri postali. Sve to zarad jednog klika, lajka ili više ne znam zaista ni čega. 

Nakon tugovanja na društvenim mrežama zaboravili smo na ono što je pored nas – našu decu. Ona dane provode kako u školi tako i kod kuće naslađujući se ubistvima kao delom igre u kojoj pobednik može biti samo jedan. Koliko nesreća je potrebno da bi smo se osvestili. 

Znam većina će na ovaj tekst okretati glavu, mnogi će ući u raspravu i krenuti sa pričom “ I mi smo se igrali svačega”, “ sva deca se igraju” itd. 

Nama izgleda ni korona, ni nesreća poput Ribnikara i Malog Orašja pa ni sav ovaj čemer i jad kojim smo svakodnevno okruženi nisu poziv za buđenje. 

Ne smem ni da pomislim šta jeste! 

Šta je Squid Game i zašto nije za decu?

Squid Game je južnokorejska serija koja je postala globalni fenomen, ali njena popularnost među decom je ozbiljan problem.

 Iako na prvi pogled deluje kao zabavna i napeta igra, Squid Game sadrži nasilje, manipulaciju i teške životne dileme koje nisu primerene mladima. 

Dok roditelji često smatraju da je serija „samo fikcija“, stvarnost je da deca ne mogu da razlikuju igru od stvarnog života, što može uticati na njihovo razumevanje nasilja i granica.

Ona prikazuje brutalne igre preživljavanja u kojima se učesnici takmiče za novčanu nagradu, a svako „ispadanje“ znači smrt.

 Takmičari bivaju ubijeni čim prekrše pravila igre ili jednostavno – ako nisu dovoljno brzi i dobri.

Dok roditelji često misle da je reč o „još jednoj Netflix seriji“, istina je da se u svakoj epizodi umire, i to u formi igara koje su inače poznate iz detinjstva. Upravo taj kontrast – dečije igre + nasilna smrt – čini seriju šokantnom i uznemirujućom.

Problem je što deca ne razumeju poruku. Oni vide maske, boje i „pravila igre“ – ali ne shvataju da su te igre simbol manipulacije, očaja i sistemske borbe za preživljavanje. 

Igra u Squid Game-u nikad ne završava srećno. Završava smrću. A to nikako ne bi smeo da bude deo dečije svakodnevice.

Kad fikcija postane stvarnost

Zamislite ovako, neko dete je opsednuto serijom, ima sve figurice i zna svaku igru. Onda to isto dete neko u školi naljuti ili razočara. Ono nalazi u očevom, dedinom ormanu pištolj, pušku ili nož, sasvim svejedno i kreće da ispuni ono što se u seriji i dešava. 

Nameće drugarima ideju da se posle škole odigra igra iz serije, na šta oni naravno pristaju kao i do sada. Ali on ima novu ideju, kako biti još popularniji i zanimljiviji u društvu vršnjaka? 

Pa tako što će tu igru pretvoriti u stvarnost! Ostatak ove fikcije ne moram da vam pišem, jasno vam je. Ukoliko ste barem jednu epizodu pogledali shvatićete o čemu vam pričam. 

Deca su nam okružena nasiljem u svakom pogledu. Što u školama gde se ono uspešno gura pod tepih, što u kući, što na ekranima. 

Tačno je i u naše vreme bilo je agresivnih filmova, igrica itd. Ipak, ne sećam se da su nam roditelji za 8 rođendan kupovali plastične pištolje, torte sa slikama besnih kola i polugolih devojaka i rekli sad idi i igraj GTA na ulici. 

Sve mi se čini da svakodnevno mašimo suštinu ne bi li zadovoljili neku formu koju nam društvo nameće. 

Zašto deca obožavaju Squid Game – iako ne razumeju o čemu je reč?

Deca ne gledaju Squid Game zato što razumeju njegovu poruku, već zato što je svuda. Prikazi na YouTube-u, klipovi na TikToku, igrice na telefonu – sve to čini da im serija izgleda zanimljivo, popularno i „cool“.

Deca vole da pripadaju. Kada svi u razredu pričaju o crveno-zelenoj igri i brojevima iz serije, oni ne žele da budu izostavljeni. Čak i ako nikad nisu pogledali celu epizodu, dovoljno je da su videli par scena, da im je stariji brat pokazao klip ili da su preko interneta čuli šta se dešava.

Problem je što oni ne razumeju brutalnu simboliku serije – za njih je to samo igra. Ne znaju šta znači biti „izbrisan“ iz sistema, ne prepoznaju tugu i beznađe koje stoji iza svakog lika. Umesto toga, fokusiraju se na maske, boje, pravila… i pretvaraju to u zabavu. Takva zabava, nažalost,  često vodi u tragediju. 

Moj lični primer to najbolje pokazuje. Moje dvoje dece imaju 9 i 7 godina. Nisu gledali seriju, ali znaju sve o njoj – od drugara iz škole. Na velikom odmoru, zajedno sa ostalom decom, igraju igre inspirisane serijom. Plaše ih se, ali igraju, jer svi igraju. I niko ne želi da ostane po strani.

To je ono što nas treba da zabrine: deca se povinuju grupi, čak i kad osećaju nelagodu. A mi, odrasli, često ne znamo da se to uopšte dešava, jer mislim da ih „čuvamo“ time što im ne dozvoljavamo da gledaju. Ali internet, školsko dvorište i TikTok nemaju takve filtere.

Igračke, torte i maskote iz Squid Game – kako je serija ušla u dečije rođendane?

Kako su nam životi postali javni, jer sada i mi imamo priliku da “izađemo na televizor” tako moramo i pratiti trendove. 

Šta nam znači priča na storiju ako nema barem 20 lajkova i nekoliko komentara, makar tetke iz Nemačke sa komentarom“ Kako ste mi lepi sine, ljubi vas tetka”? 

Tako je Squid Game ušao na rođendane naše dece!

Squid Game je serija za odrasle – ali njeni simboli danas krase balone, torte i igračke na dečijim rođendanima. Maske stražara, brojevi učesnika, čak i poznata lutka iz prve igre – sve to se sada nudi kao „tematika za slavlje“.

Roditelji često uopšte ne prepoznaju te simbole. Za mnoge je to samo neka nova „trend“ serija, pa misle da ne može biti tako strašna kad se pojavljuje na dečijim rančevima i pernicama. 

Ali stvarnost je drugačija: iza tih simbola stoji brutalno nasilje, borba za preživljavanje i poruke koje deca ne razumeju, ali ih oponašaju.

Moja deca su dolazila kući s pričama o rođendanima na kojima se delila Squid Game torta i puštala muzika iz serije. Nisu znali šta da misle. Bilo ih je strah, ali nisu hteli da deluju „čudno“ pred drugarima. I to je ono što boli – što im se serviraju sadržaji koji im ne pripadaju, a mi odrasli to nazivamo igrom.

Ovakva dešavanja teraju me da pomislim “ Vrati se sunđer Bobe sve ti je oprošteno”. 

Igrice inspirisane nasiljem – nova zabava u školskom dvorištu

Na prvi pogled, deluje bezazleno: deca se igraju „Crveno, zeleno svetlo“ ili crtaju čudne simbole po asfaltu. Ali ako pažljivije slušate, shvatićete da se pravila igre menjaju. Pojavljuju se komande kao „ko ispadne – umire“, „nemaš pravo na drugu šansu“, „ako izgubiš, brišu te“. Sve su to elementi preuzeti direktno iz Squid Game-a.

Deca ne gledaju nasilje kao odrasli. Njima je to igra. Glumljenje smrti, šaptanje brojeva iz serije, simbolične eliminacije – postaju deo „zabave“. I to se najčešće dešava na velikom odmoru, daleko od pogleda nastavnika i roditelja.

„Svi igraju, mama.“ I u toj rečenici je cela suština. Nije stvar u tome da žele da oponašaju nasilje – već da ne žele da budu van društva.

I nemojte prevrtati očima na tekst tešeći sebe time da je to “samo igra” i da je svo ovo moje zapažanje samo paničarenje neurotične mame. Deca su već počela sa nasiljem. Oni koji ispadnu iz igre na odmoru više nisu samo ispali, već neretko dobiju batine od drugara kao kaznu za ispadanje. 

A mi roditelji? Mi često nemamo pojma da se to dešava. Ili, što je još gore, ne shvatamo ozbiljno. A trebalo bi – jer igranje nasilja nije isto što i igra.

„Pozovi da uđeš u igru“ – kako deca postaju laka meta

Ovakve i slične situacije nažalost neko može da iskoristi kako bi zadovoljio svoje bolesne želje. 

Moja ćerka mi je ispričala nešto što me je zaledilo: na klupi u školskoj učionici ispisani su brojevi telefona i simboli iz Squid Game serije, uz poruku: „POZOVI“. I deca zaista zovu te brojeve, misleći da time „ulaze u igru“. 

Neka to rade iz radoznalosti, neka iz pritiska grupe – ali gotovo nijedno ne razume ozbiljnost onoga što rade.

Ko ostavlja brojeve i mami decu?

Ono što je još strašnije je to što se ti brojevi tamo ne pojavljuju slučajno. Postoji realna opasnost da iza njih stoje odrasle osobe koje vrlo svesno ostavljaju kontakt sa namerom da ih pozovu deca. U eri digitalne komunikacije i manipulacije, nije nemoguće da neko s lošim namerama koristi popularnost ovakve serije da bi došao do kontakta s decom.

Pedofili, manipulatori, pa čak i osobe koje traže pažnju ili moć kroz uznemiravanje – mogu da iskoriste ovakav trend. I to nije paranoja, već realna opasnost. 

Jer ono što deci izgleda kao zabavna misterija – odraslima može biti ulaz u nešto mnogo mračnije.

Roditelji često ne znaju kako „ulazak u igru“ izgleda. Ne znaju da deca u školi dobijaju „naređenja“, da se podstiču na pozivanje brojeva, da crtaju simbole ili izvršavaju „naredbe“ iz serije. Sve to deluje kao šala – dok se ne završi suzama, strahom ili nečim mnogo gorim.

Zato moramo da razgovaramo s decom. Da ne zabranjujemo, nego da pitamo: „Šta znaš o ovoj igri? Šta se desilo danas u školi? Da li si nešto video na klupi, na telefonu, na YouTube-u?“
Jer, da bismo ih zaštitili, prvo moramo da budemo uključeni.

Kako da razgovaramo s decom o Squid Game fenomenu – bez straha, ali sa jasnim granicama?

Zabrane bez objašnjenja često vode ka suprotnom efektu – deca postaju još radoznalija. Umesto toga, važno je da razgovor sa detetom bude otvoren, iskren i sa puno pažnje. Ne moraš biti stručnjak, dovoljno je da pokažeš da ti je stalo.

Evo 10 rečenica koje možeš da izgovoriš svom detetu, a koje mogu otvoriti vrata za iskren razgovor:

1. „Zanima me šta znaš o Squid Game – hoćeš da mi ispričaš?“
   
2. „Jesi li video nešto u školi što te je zbunilo ili uplašilo?“
   
3. „Nisi u nevolji, samo želim da razumem.“
   
4. „Znaš li da je ta serija napravljena za odrasle? Znaš li zašto?“
   
5. „Igra koja se u seriji izgubi – završava smrću. Zvuči ozbiljno, zar ne?“
   
6. „Jesi li video da neko piše brojeve po klupama ili zove te brojeve?“
   
7. „Ako ti se ikada nešto učini sumnjivo ili te neko natera da nešto uradiš – slobodno mi reci, uvek.“
   
8. „Razumem da želiš da se uklopiš – ali možemo da smislim neku vašu, bezbednu igru umesto ove?“
   
9. „Hajde da zajedno pogledamo nešto zabavno, a što ti neće ulivati strah.“
   
10. „Ne moraš da znaš sve – ali ja ću ti pomoći da razumeš kad god poželiš.“

Roditeljstvo danas zahteva mnogo više pažnje nego pre – ne zato što su deca lošija, već zato što je svet oko njih postao agresivniji i zamaskiran u zabavu.

Ne moraš da znaš sve o internetu, trendovima i serijama – ali važno je da tvoje dete zna da si tu, bez osude, sa razumevanjem i jasnim vrednostima.

Ono najvažnije, budite otvoreni sa svojom decom. 

Oni verovatno već znaju o tome više nego što vi mislite, ali je važno da im vi objasnite zašto nešto nije dobro i nije u redu. Smatram da je najveći problem zapravo u neobaveštenosti roditelja. 

Vratimo deci bezbrižno detinjstvo

Zaista je današnji ritam prosto neuhvatljiv. Svakog dana čini mi se da vreme brže prolazi. Jasno je da ne možemo biti u stanju da sve odradimo i baš sve primetimo. 

Ali vas molim, ostavite makar pola sata dnevno da se posvetite deci. Tom blagoslovu koji je jedino istinito što imamo i što smo na dar dobili. Sve drugo, apsolutno nije važno. Nemojte vi robovati trendovima, da ne bi i vaše dete to radilo. Koliko god mi mislili da su oni sad “veliki” i mogu sami do kuće ili čak i kod kuće nekoliko sati, oni su zapravo još samo deca koja gledaju i prate naše stope. 

Takođe, volela bi da makar pogledate jednu epizodu serije Squid Game pre nego deci poručite tortu za rođendan sa simbolima koji ne donose ništa osim smrti. 

Usmerite dete ka lepim, radosnim, dečijim stvarima i sadržajima i svima, pa i njima samima biće mnogo bolje. Jer kao što reče naš blaženopočivši Patrijarh Pavle: „Čuvajmo svoje misli, jer misli postaju reči, reči postaju dela, dela postaju navike, navike postaju karakter, a karakter postaje sudbina.“

Ako nam se deca i u igru opterete nasiljem, kakav će to karakter postati?