Nevidljivi heroji iz Pionirskog parka

Ko su heroji iz Pionirskog parka?

Sigurno ste već čuli za njih, ili makar vam je proletelo među objavama koje svakodnevno listate bez cilja. 

Da li znate ko su i ako znate spavate li mirno?

Nije li vas makar na momenat suza u krajičku oka zapekla zbog njih? 

Nisu oni ništa posebno, samo su dali sve što su mogli dok smo mi igrali karte i drhtali u skloništima.

Niko ne negira muku i strah koje smo svi zajedno prolazili te kobne ‘99 godine. 

Bila sam dete, treći razred, ali i danas nakon 24 godine i dalje jasno pamtim svaki detalj. 

Sećam se svakog uzdaha, mirisa proleća u to vreme, jeftinog parfema moje mame i mirisa krofni moje komšinice. 

Za heroje nisam znala.

No, oni su svakako mnogo gore prošli od svih nas i to potpuno hrabro i smelo sa ponosom u očima sa koje su mnogi tada i poslednji put sklopili.

Naš narod ima problem sa pamćenjem. 

Baš čudno, u poslednje vreme više čujem priča i hvalospeva o ratovima koju su vodili naši slavni preci.

O podvizima junaka iz I svetskog rata, a onaj muk iz našeg života.

Iz naše lične memorije muči li i vas noću? 

Gde su heroji sa Kosova?

Časno je pamtiti svoje pretke i svoje junake, ali da li treba da prođu vekovi da bismo ih se setili? 

Ova se i mnoga druga, slična pitanja motaju po mojoj glavi danima. 

Bude me iz sna, sa prokletom tišinom svih vas koji ćutite. 

Svih onih koji se prave da pate od neke vrste amnezije, gde zbog jurnjave za životom nemaju vremena da puste oči da vide i uši da čuju.

Možda je ovo moja priča.

Previše pristrasna, subjektivna ili srčana, ali ja ne umem da zametnem stare slike i osećaje ispod rasklimanog kreveta.

Heroj je nestao!

Bio je 1. maj, vreme rata, onog koji pamtim. 

Bili su to strašni dani.

Koliko god se moje malo srce trudilo da uživa sa drugarima preko dana, jer u školu nismo išli, noći su bile drugačije.

Sećam se konstantnog gledanja u zvezdano nebo.

Kako smo samo brzo naučili da razlikujemo zvezde od agresorskih aviona. 

Odbrambene bombe od onih drugih. 

Onih koje su danima odnosile na desetine života i sve je ipak bilo daleko, kao u nekom snu, sve do tog dana. 

Za heroje tada nisam znala!

Tog dana, upoznala sam smrt. 

I saznala ko su heroji.

Shvatila sam da život nestaje u sekundi. 

Da se sve moje uspomene pretvaraju u neke daleke slike ljudi koje više nikada neću videti. 

Nevidljivih heroja.

Zazvonio je telefon.

Tata je bledo spustio slušalicu i izgovorio samo dve reči :”mali Tibi”. 

Tog momenta sve se srušilo.

Detinjstvo kakvo sam poznavala.

Rat je postao stvarnost, a mir nova nada. 

Nekoliko narednih dana su mi u magli.

Bili su to dana kada sam jedva čekala da me neko probudi iz užasnog sna u kome više nema njega. 

Odrasli smo zajedno, ja sam bila najmlađa i jedino me on nije terao od sebe. 

Nije ga bilo briga što sam mala i dosadna, vukli su me svuda. 

Bili smo kao jedna porodica, uvek zajedno, delili smo sve. 

U onim teškim danima i parče hleba i kocku čokolade. 

Bio je veseo, duhovit, nestašan i pun života, heroj, a onda se sve ugasilo. 

Shvatila sam da više nikada neću čuti zvuk njegove klavijature. 

Više nikad neće odsvirati Miris ljiljana. 

Kada je prvobitni šok nestao, rat se završio i svi nekako krenuli dalje, ja sam ga sanjala, skoro svako veče. 

Kada sam prvi put čula priču o njegovoj herojskoj pogibiji, bila sam ljuta. 

Ljuta na njega godinama, jer je žrtvovao sebe, naše zabave, igranje, savete, zarad zemlje u kojoj danas većina ne želi da živi.

Za mene je bio heroj oduvek. 

Sada je postao nacionalni heroj – Tibor Cerna.

Mnogi će čuti njegovo ime, ali niko neće zaista znati koliko je to nejako biće u sebi nosilo hrabrosti. 

Onda sam odrasla, prošle su godine i svaki prvi maj me seća na njega. 

Do pre par godina nisam mogla da ga razumem.

Da se ne ljutim, da prihvatim. 

Onda sam dobila svoju decu i shvatila njegovu nameru.

Svrhu njegovog herojstva, ali i svih heroja sa Košara, pre i posle njega. 

Više se ne ljutim, sada sam mu duboko zahvalna i ne samo njemu svima njima. 

I onima koji su nas napustili i onima iz Pionirskog parka.

Gledala sam ljude koji tapšu njegovom liku na spomeniku koji je pompezno otkriven.

Na ceremoniji davanja imena sportskom centru na kome smo odrasli, muralu na našoj zgradi. 

Nikada nisam njegovu prisutnost osetila kao tamo među herojima u Pionirskom parku. 

Njegov duh oseća se u vazduhu, u pričama njegovih saboraca, on živi i danas, njegov duh je u Pionirskom parku.

Među njima, preživelim herojima rata koji je bilo nemoguće dobiti. 

Oni su uspeli, oni su pobedili. 

Heroji iz Pionirskog parka su i dalje u ratu. 

Oni samo traže kakva takva prava, ali imamo li mi sluha za njih?

Pozivam sve one koji su ga poznavali, sve one čestite ljude koji se sećaju njegovog osmeha, hoda, očiju. 

Sve one koji su došli na svako otvaranje, one čistog srca sa suzom u oku. 

One koji kliču heroju koga ni dok je bio živ nisu poštovali. 

Neka dokažu da je njihovo pokajanje iskreno. 

Svi moji prijatelji, rodbina svi koji njegovo ime izgovarate sa ponosom što ste ga poznavali, pokažite mu poštovanje!

Dokažite da nije umro bez razloga.

Jer mi smo razlog, mi smo svrha i poruka, mi koji smo zbog njihove žrtve preživeli. 

Upoznajte te ljude koji su sa njim bili u rovu i van njega. 

Koji su proživeli muku koju mi nikada nećemo moći da shvatimo. 

Mi koji smo zbog heroja iz parka danas na slobodi!

Mi koji danas zbog heroja sa Košara možemo svoju decu da podižemo u svojoj zemlji. 

Pokažite da nije umro uzalud, dozvolite mu da tamo negde njegova duša nađe mir. 

Da, posmatrajući nas i on bude ponosan.

 Da zasvira još jednom za nas u nebeskoj kafani.

Ko su nevidljivi heroji iz Pionirskog parka?

Svako od njih, svi do jednog nevidljivi heroji iz Pionirskog parka su vredni poštovanja, vredni zahvalnosti.

Upoznala sam dosta njegovih saboraca u tom Pionirskom parku sada već pre nekoliko godina.

Svaki od njih večno je obeležen tim periodom. 

Svaki je imao osmeh iza koga se krije nepregledna tuga, a svakog je ipak ponos i ljubav prema otadžbini održala na površini. 

Oni kojima, nažalost država ništa nije dala, mojoj deci nesebično su dali sve što su u tom momentu imali, voće, slatkiše, sok i lekciju za ceo život. 

Ne traže oni mnogo!

Samo pravo da dostojanstveno žive bez svojih delova tela, delova srca koje su na Kosovu zbog nas ostavili. 

Ne, njihova žrtva nikad ne sme biti uzaludna! 

Dokle god je i jedan čovek u narodu koji poštuje njihovo ime i pobedu, oni će živeti sa nama. 

Svakodnevno slušamo kako se traže prava za ove, za one, za životinje, za izbeglice…

I to je sasvim u redu i sama sam jedna od njih. 

Ipak, kada ćemo se setiti da kao narod tražimo prava za one koji to zaslužuju više od svega? 

Za one zbog kojih smo mi danas tu gde jesmo.

Ne, molim vas, nemojte mi sada o politici. 

Naša zemlja će ozdraviti kada mi ozdravimo. 

Biće nam svima bolje, tek kada i svako od nas bude bolji. 

Bolji prema svojima, bolji prema susedima, bolji prema nevidljivim herojima!

Tek onda kada se duboko zagledamo u sebe i prestanemo da krivimo druge, tek tada ćemo moći da živimo bolje. 

No, naš narod ima semenku na Hilandaru koja se danonoćno moli za svoj narod. 

Ima nade za nas, ako se makar na trenutak setimo svojih heroja i makar komad hleba sa njima podelimo. 

Dozvolite vašoj deci da uče od vas kako biti čovek. 

Ne dozvolite da nas večno progone sene onih koji su umrli zarad naše budućnosti.

I dan danas kada moje ćerke zapevaju Vilu sa Košara ili Junaci sa Košara moje srce zadrhti.

Koliko god se trudila da sakrijem suze ne ide. 

Neka im je večna slava i hvala!

Daće Bog da vaša žrtva vaša ne bude uzaludna! 

Nevidljivi heroji iz Pionirskog parka su divovi, vučjeg srca!