Bajkeri – ljudi velika srca u kožnim prslucima

Bajkeri su posebna grupa ljudi.

Oni koji vole dva točka, miris benzina, vetar u kosi, rock and roll, šatore, putovanja, jednom rečju SLOBODU – to su Bajkeri.

Cane iz Parti brejkersa peva: ,,Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”!

Verujem da ovde nije reč o bajkerima, ali, u svemu, svakoj reči se prepoznaju oni.

Koliko god da si svoj, drugačiji si, druge nacije među bajkerima si prihvaćen kao BRAT!

Biti brat, ne samo rečima već i delima, među bajkerima je velika stvar.

Gde god se našli, u nevolji ili samo voljni da sa nekim popijete pivce, bajker u okolini će se rado odazvati pozivu.

Gde god se pojaviš nikad nisi sam.

Dakle, biti bajker nije samo imati motor.

To je način života, ono što ispunjava srce da se preliva.

To je razmišljanje, stav, ponašanje.

Upaliti motor i ostaviti iza sebe brige bar na tren.

Proluftirati glavu.

Pod kacigom i prslukom vrcaju emocije.

Srce igra u taktu motora.

Pod kacigom se i peva, i plače, i vrišti.

Kao što Čipi iz grupe Osvajači peva: ,,Kad je teško ja dodajem gas! “

Motor je bajkeru LEK.

Bajkeri i oprema

Bajker treba da bude bezbedan na drumu.

Vrlo je bitno pomenuti ono što je neophodno od opreme.

Pravi bajker je odgovoran prema sebi, drugim učesnicima u saobraćaju, neretko voze i suvozače o kojima treba da vode računa.

Šta je potrebno da bajker ima od opreme?

Postoji obavezna i potrebna i ona manje potrebna oprema.

Služi za benzbednost, umanjenje povreda prilikom vožnje i nezgoda, ali i za veći komfor i olakšanje putovanja.

1. Razume se – motor.

Ljubimac na dva točka.

Desi se da je bajker ostao bez motora igrom okolnosti.

U procesu je kupovine drugog ljubimca, treba da se registruje, loše je vreme pa se mora kolima, finansije itd.

Ne čini ga manje bajkerom okolnost.

Kao što sam napisala ranije, biti bajker je način života.

Motor će se kupiti, registrovati.

Nedostajaće.

Kao da ćopamo ako nemamo svog ljubimca, srce mlitavo kuca, dah je plitak, nos obešen.

Kad je zima i motor je ušuškan pod krovom i čeka sezonu, svaki bajker će otići, pomilovati ga, upliti da malo radi. Da čuje taktove, da srce oživi, obići koji krug oko motora i razmišljati o prošlim i budućim avanturama koje ih čekaju.

Motori postoje razni.

Od cross motora, enduro motora,  preko trkalica, čopera, drumskih kristarica…

Raznih kubikaža, kilovata…

Stvar je ukusa, afiniteta koji motor bajker bira.

Postoji mnogo opreme za motor koja vam putovanje može učiniti lakšim.

Koferi, bisage, tank torbe, dodatna svetla su samo neka od njih.

2. Kaciga

Kaciga glavu čuva!

Na motor se ne seda bez kacige bilo da ste vozač ili suvozač.

Bajkeri se, u šali, ali i istini, dele na one koji su pali i one koji će tek da padnu sa motora.

Na žalost, pada se, da, zato, kacigu na glavu!

Postoje razne vrste kaciga sa raznim dezenima.

Izbor je samo do bajkera.

Ukoliko je hladnije, bajkeri pre kacige na glavu stave podkape, a na vrat balaklave ili marame da bi se zaštitili od eventualnih smrzavanja i prehladi.

Mnogi koji putuju u grupi, ali i sami sa suvozačem vole da imaju komunikaciju da tokom vožnje mogu da pričaju i dogovaraju se.

3. Moto jakne i rukavice, pojasevi

Na motoru oseti se svaki vetar, pa i onaj najmanji.

Nije zgore imati jaknu koja će nas zaštititi od hladnoće, nezgodnog vetra.

Povrh svega, ako se desi pad, zaštitiće vam kožu od guljenja, ogrebotina.

Rukavice su zgodna stvar.

I pored štitnika na ručkama motora, vetar ume da probije.

Kao što znate, motoru su gas i kvačilo, prednja kočnica, prekidači za svetla i migavci, na kormanu.

Ukoliko se prsti smrznu složićete se da je teško pomerati ih samim tim i lako rukovati motorom.

Pojas je super.

Ide oko struka, napred je na čičak, lepo greje i čuva zadnji deo leđa.

Odličan je i kad je toplo pa se ne natrontamo stvarima.

4. Obuća

Nije zgodno nositi papuče.

Pre svega, nogama se menjaju brzine i stiska zadnja kočnica. 

Zgodnije je u zatvorenoj, udobnijoj obući voziti motor.

Kad se staje, jedna najčešće, ali i obe noge se spuštaju na pod.

Papuče uglavnom klize, labave su, klapću…

Opet, ne daj Bože da dođe do pada, svakako će vam zatvorena obuća bolje sačuvati stopala.

Postoji i posebno dizajnirana obuća za vožnju motora. 

Mnogi se opredeljuju za nju. Pogotovo bajkeri koji vože cross motore van asfalta i oni koji voze tako zvane trkalice.

Čoperaši vole kaubojke ili tako zvane motorke.

Mada, i to je opet individualno.

Bitno je i ako ste suvozac da na motor sednete u zatvorenoj obući.

5. Protektori

Sama reč kaže, nešto što čuva i štiti dodatno.

Postoje protektori za kolena, laktove.

Takođe i u jaknama.

Dalje, mogu se naći i kao zaseban komad odeće ubačen u tanki, nekad mrežasti, materijal da sve izgleda kao jakna. Tu ima štitnika i za leđa, ramena…

Zgodno. Mnogi smatraju nepotrebnim, ali, avaj.

6. Kožni prsluk

Ooooh taj prepoznatljivi kožni prsluk.

Neizostavan element i svaki bajker voli da ga nosi.

Ukoliko je neko član moto kluba nosi na njemu prišivene boje kluba, svoje ime, neki čak i svoj status ili položaj u klubu (predsednik, sekretar, prospekt…).

Mnogi vole da prišivke sa bojama drugih klubova šiju na svoj prsluk čime iskazuju poštovanje  klubu i članovima.

Oni koji to ne rade, ili nisu u klubu ,nisu manje poštovani od drugih niti manje bajkeri. Stvar je izbora i slobode.

Pročitajte naš tekst srodna duša kako bi vaše putovanje bilo još lepše i zanimljivije!

Bajkerski klubovi

Biti u mogo klubu znači biti u grupi istomišljenika i koji vole isto, okupljenih oko istog cilja.

Svaki klub ima svoju ,,politiku” ali je cilj isti, ljubav ista i ista želja.

Motori, sloboda, vetar u kosi, druženje, rock and roll, voleti i poštovati brata, ugostiti, putovati…

U praksi postoje MC i MK klubovi. 

Članstvo se zaslužuje na različite načine i biti član kluba nije toliko jednostavno.

Da bi bio član MC klub zahteva da se ima položeno za motor veće kubikaže kao i motor naravno.

MK klub to ne zahteva, ali bi bilo poželjno jer, naravno, što bi neko bio član motokluba ako ne stremi da ima motor i vozi se.

MC klubovi nose boje na leđima iz 3 dela dok MK klubovi to ne smeju već nose jednodelne.

Boje kluba su ono što razlikuje grupu od grupe, ali, ne razlikuje čoveka od čoveka.

Brat se voli i poštuje.

Moto skupovi – bajkerski raj

Svi klubovi prave druženja i vole da ugoste druge bajkere.

Većina ih prave leti kao moto skupove na otvorenom gde se spava u šatorima, bina je napolju, sviraju bendovi, klopa se, pije pivo, druži, đuska, uživa.

Iz najrazličitijih mesta i krajeva sveta bajkeri dolaze na moto skupove leti.

Napakuju motore i upute se da odmore mozak, vide prijatelje i dožive avanturu.

Zimi se prave zimske žurke.

Zatvoren prostor, muzika,klopa, piće, drženje, đuskanje.

Dakle, sve isto samo bez spavanja u šatoru i dolazaka motorom u koliko vreme nije pogodno.

Dakle, zaključujemo da su bajkeri neumorni putnici i društvenjaci koji svoju ljubav i svoja dobra vole da dele sa drugima.

Bajkeri su humanitarci

Nadaleko je poznato da su bajkeri veliki humanitarci i da nisu slepi na probleme.

Velikog su srca i vole da usrećuju najmlađe.

Tako svake godine bajkeri širom Srbije, a i dalje u svetu, budu Moto Deda Mrazovi.

Naprave paketiće i na motorima maskirani u Deda Mrazove, Baba Mrazice, vilenjake, podele paketiće deci u vrtićima, bolnicama, školama, domovima, kako ko odabere.

Mališani zaista uživaju da vide na opakim mašinama svoje dobročinitelje i usrećitelje.

Za Uskrs, takođe organizuju Moto Zeke gde dele paketiće mališanima.

Neretko dobrovoljno daju krv, učestvuju u unapređenju i aktivnostima svog mesta, ukazuju na probleme i pomažu da se reše.

Često, svoje žurke i okupljanja posvete nekom ko je u potrebi i novac koji sakupe odnesu i pomognu.

Bajkerke su uradile nešto posebno.

Ženska moto štafeta.

Želja svih učesnica je da se skrene pažnja na ružičastu vrpcu i maramu – simbole borbe protiv raka i podsećanje da je prevencija ključna tačka te borbe.

Bajkerke iz Velike Britanije su krajem februara 2019. godine pokrenule ovu akciju i plan je bio da do januara naredne godine vrpca obiđe celi svet.

Bajkerke iz Srbije su takođe učestvovale u ovoj akciji i skrenule pažnju na veoma bitnu stvar.

Putovanja u Srbiji mogu biti prava avantura! Pročitajte naš tekst Odmor na Drini.

Bajkeri su rekli…

Priče bajkera su zaista neverovatne.

Kako je došlo uopšte do ljubavi prema motorima, šta su sve videli, doživeli sa svojim prijateljem na dva točka?

Gde su ih točkovi odvezli?

Kolika je njihova ljubav i koliko je njihovo srce?

Najjasnije će vam biti kada pročitate kratke priče bajkera.

Zaključak izvucite sami.

Bajkerka Ljubica Luče Angelović

Sitna žena raskošne energije i ogromne pozitivnosti.

Vesela, nasmejana, sa svojim motorom je presla jako puno i nista joj nije teško.

Član je moto kluba MK Road Kings iz Slovenije

,,Biti bajkerka za mene znači ŽIVOT. Živim za svaki kilometar, za svako novo putovanje… Izbor života koji me ispunjava, u kom sam ja JA. 

Srećna, najsrećnijia u svetu koji je poseban, čaroban, gde vlada pozitiva, drugarstvo bez ikakvih predrasuda, gde nas spaja ljubav prema motorima vožnjama, skupovima. Život sa mirisom benzina, boravkom u prirodi, spavanju u šatorima i rock and rolom! Zato moj je moto – sunce, benzin i ceo svet je moj! 

Zavolela sam motore jako davno, madaaa mislim da sam i rođena sa tom ljubavi. 

Od neke svoje 14te godine vozim motor, ( tada sam i ludovala) nekad svoj, a nekad od drugara i svaki tren je samo sve više i više dokazivao da je to prava stvar. 

Najbolji mogući izbor i ljubav najveća. 

Puno, ali stvarno punooo kilometara je iza mene. 

Puno gradova, reka, potoka, planina, jezera sam zahvaljujući ovoj ljubavi videla, posetila ,doživela i kako ne biti srećna. I broj pravih, iskrenih drugara koji me čini najbogatijom na svetu.

I tako eto…ukratko…

MOJA SUZANA( MOTOR)  JE MOJ ŽIVOT ,MOJA SREĆA…MOJE SVE

Savrak Slaviša

Osnivač MK Mihajlovo 2015.godine.

Osoba je sa invalidetom, a 2017. godine je imao 35 moto susreta i 27 zimskih žurki. To mu je bilo jako lepa godina.

Dokaz je da su granice i prepreke samo u našim glavama i da ako se nešto želi i voli mogućnost i rešenje se nađe.

Za njega je motor ljubav i sloboda.

,,Ljubav se rodila za motor. Imao sam nekih 11 godina. Ujak moj je imao APN6 . 

Tad sam i naučio da vozim. Posle toga sam ja imao svojih nekoliko motora. 

Rodio mi se prvi sin i morao sam da prodam tadašnji svoj motor mz 250 etz. Finansijski problemi. Posle toga sam imao saobraćajnu nezgodu i ostao sam nepokretan. Posle toga nekih 12 god sam gledao slike motora i po koji u prolazu kroz moju ulicu kroz prozor. 

Godine 2014. kupim starijem sinu quada od 125cc. Kum i moj brat me stave na motor i od tada ne silazim tako reći s motora… Od tog quada do sada ovo mi je treći motor koji još i sada vozim… I nemam nameru da prestanem voziti motor sve dok budem mogao… Sada je i mlađi sin položio i njemu je kupljen motor i sad se vozamo zajedno. “

Ivan Popov

Osnivač MK Petrovgrad

Mlad bajker koji je u svetu motora od malena, ogromnog srca, harizme, odgovornosti.

Video je i doživeo mnogo toga i lepog i ružnog, ali, ljubav mu nije dala da se okrene od sveta motora.

Brojni skupovi, humanitarne akcije, mnogi kilometri su iza njega. 

Naravno da ne želi da stane i da ga svakakve avanture na drumu tek čekaju.

,,Pre 2007. sam počeo da obilazim moto susrete sa tatom i njegovim društvom, tada ne mnogo susreta u godini, nekoliko ali pravih! 

Debeli trag u sećanju ostavljaju svi ti događaji jer se tada sve radilo od srcea ne zbog interesa..

Moto Mamut Kikinda, MC Banat Riders Sutjeska, MC Lion’s Valjevo, MC NS Riders Novi Sad, MC Black Dog Bečej, MC Maratonci Doboj i još dosta njih od kojih se danas dosta njih i povuklo iz sveta moto susreta ali ne i vožnje motorima. 

Ivanova priča…

Negde do 2010/11. sam obilazio moto susrete sa tatom ili nekim od njegovih drugara ali nakon toga, vremenom građeno prijateljstvo sa drugarima mojih godina je počelo da gradi svoju priču, bez „matoraca“. 

Godinama je sve počelo da gubi smisao, ali mene je sve više vukla ljubav prema moto sceni. Nikada se nije gledalo ko si, šta si, čime se baviš, odakle dolaziš, šta voziš i slično. Svi smo bili jedno, jednaki prema svemu, to je nešto što za mene nema cenu!

Još uvek kao školarac, novac koji sam dobijao od roditelja za užinu i prevoz nisam trošio nego čuvao kako bih mogao svakog vikenda da odem na neki od moto susreta. 

Pored škole i novca koji bih skupio u toku nedelje, tražio sam i išao da radim neke od poslova po selu kako bih zaradio još i imao dovoljno za vikend.

Kao što sam gore rekao da je godinama sve počelo da gubi smisao, mene je to počelo da boli ali i ne gura od svega. Vozio sam i predstavljao druge moto klubove koji to nisu znali da cene. Sve što sam tražio jeste da i mi budemo kao ostali, organizatori moto susreta, domaćini i da svi budemo jedno, što je bilo malo teže. 

Sve to je podstaklo da osnujem moto klub i izgradim neku svoju priču što i jesam. Uspeo sam u tome ali ne odmah kada sam to i poželeo.

Sve je to trajalo, dugo.. Prvi put kada sam hteo i pokrenuo sve oko osnivanja problem je bio jedan, bio sam maloletan. 

Pokušavao sam svašta nešto, na kraju, došao sam do rešanja, mogao sam i tada ali nije bilo to to, mnogo komplikacija.

Sačekao sam još nekoliko godina, na neko vreme sam odustao od toga sve do kraja 2015. kada sam čvrsto odlučio i realizovao to, osnovao MK Petrovgrad! 

Cilj mi nije bio samo da osnujem moto klub i gotovo nego, pre svega da logo predstavlja nas odakle dolazimo što i jesam uspeo u tome. 

Sam logo je do osnivanja moto kluba bio zaštitni znak tradicionalne manifestacije Dani Piva u Zrenjaninu i nisam ga mogao koristiti tek tako. 

Poželeo sam da to bude naš logo kluba što i nije bilo tako jednostavno.

Sada već pokojni Živa Cukić je to crtao i svoje autorsko pravo dao gradu na korišćenje, što nije mala stvar. 

Uz pomoć prijatelja, preko njegove ćerke sam došao do njega kako bih pitao da li bih smeo da koristim logo kao centralu našeg kluba. 

Nije mi bilo sve jedno, nisam znao ni kako da pokrenem priču, skupljao sam hrabrost i krenuo uz podrhtali glas i blago mucanje. 

Živa je zabunjeno gledao u mene, na trenutak mu ništa nije bilo jasno ali, odgovor je bio pozitivan, svojim autorskim pravom mi je sve olakšao i omogućio korak dalje.

Sa ponosom mogu reći da smo do danas organizovali 7 moto susreta, 1 rođendansku moto žurku, mnogo privatnih druženja, humanitarnih akcija i mnogo kilometara i druženja iz nas.

Biti predsednik jednog takvog udruženja nije baš jednostvno, mnogo je tu obaveza a o odgovornosti da i ne govorim. “

Odmor u Sokobanji je možda odličan odabir za prolećne praznike!

Medurić Jovan

Čovek koji je ogromna ljudina, kome je motor i putovanje u krvi.

Vrhunski majstor za motore, neko ko je svoju ljubav prema motorima i svetu bajkera, nenametljivo, preneo na ćerku.

Devojka za primer koja voli da beleži momente svojim foto aparatom.

,,Moje ime je Medurić Jovan. Ljubav prema motocklima, počela je pre 40-tak godina. Samim tim i ljubav prema mehanici. Iz tog sveta nisam nikada izašao, kao ni prestao voziti,a ni popravljati motocikle. U tome sam ostao,jer to je nešto bez čega moj život ne bi bio ispunjen u celosti. Prvi motor je bio Tomos „kaišar“ koji je „krivac“ za sve, tj. od njega je sve krenulo. 

Moj pokojni ujak mi je tada rekao – „Ako ga upališ,tvoj je!“ . Možete zamisliti posle sat i po okretanja pedala,kada sam upalio šta je bilo…Tako je počelo.  

Prvi veći motor koji sam vozio je od drugara MZ 250. To kada jednom udje u krv,ostaje za ceo život. 

Prvog „japanca“ sam probao od brata Honda cb750four, i naravno bio sam oduševljen. Posle služenja vojnog roka, u dogledno vreme kupio sam od a sada kuma, tada prijatelja GPZ500R. 

Posle toga Suzuki GS500 iz ’85 godine,posle ide Boldorka 750 i tako se nizalo sa godinama i drugi motocikli. Bilo je to vreme lepih susreta i upoznavanja sa braćom bajkerima. S tim se rodiš ili ne! 

Bajkerski svet je jedan drugi svet, a to podrazumeva druženje kroz zajednička putovanja, rok svirke na susretima, a sve nas veže ljubav prema motocklima. 

Da se ponovo rodim, isto bih vozio motor,jer od toga nema lepšeg. Ja sam sa svetom bajkera i motocikala upoznao i svoju mladju kćer,koja je ista kao ja. Voli da vozi,voli da putuje, da se druži sa prijateljima po susretima i ostalim dešavanjima koja su povezana sa motociklom. 

Postoji puno anegdota i priči vezanih za motocikl,tj. druženja sa prijateljima i svim ostalim bajkerima. Ostvario sam i san svakog bajkera,da napravim „veću“ turu vožnje. Otišao sam za Rusiju motorom sa prijateljima i to dve godine za redom. Prešao nekih 22000km sa Suzukijem GSXR750 iz ’91 po Rusiji od S.Peterburga, Moskve,Krima, i velikog Bike show-a Noćnih Vukova. 

Video puno lepih predela, drugih zemalja,kultura naroda i mnogo toga. Ima puno toga reći i opisati takav doživljaj puta, ali to bi već bila „knjiga“. 

I da na kraju dam moj lični pečat ovoj priči. 

Za mene motocikl nije samo prevozno sredstvo,nije samo stvar…to je nešto što ima dušu. Svaka vožnja,to je drugi svet u kome nema stresa,napetosti, jednostavno nešto dobro bez čega ne bih mogao. “

Budite sigurni da ne postoji šansa, ukoliko volite avanture, putovanja, dobru muziku i zezanje, da će vam sa bajkerima biti dosadno.

Uz priče o dogodovštinama sa podmazanim grlom od pivca, niskim startom za akciju vaš dan uz njih će biti bogat.

NE SEDAJTE NA MOTOR POD DEJSTVOM ALKOHOLA!

BUDITE ODGOVORNI PREMA SEBI I DRUGIMA U SAOBRAĆAJU!

NOSITE KACIGU!

,,NE VOZITE BRŽE OD ONOGA KOLIKO VAŠ ANĐEO ČUVAR MOŽE BRZO DA LETI” !

,,NE BRŽE OD ŽIVOTA” !

Za Dragu Savetu piše Marija Arsić!