Zašto je anksioznost moja najbolja prijateljica?

Dugo sam se dvoumila da li da ovu temu uopšte spominjem na svom blogu. Ipak, anksioznost je to zaslužila. 

Sve je više onih koji se makar u nekom periodu života susreću sa ovom pojavom. 

Anksioznost nije bolest, već stanje u kome se nalazimo uglavnom zbog prevelikog stresa koji se tako gomila u nama. 

Nju zovu još i popularno “bolest novog doba”, iako ona to nije. 

Ne znamo da li je anksioznost postojala pre nekoliko vekova, ali je sasvim sigurno da se danas skoro svaka druga osoba na svetu makar jednom susreće sa njom. 

Mnogima ona u trenutku kada ih potpuno savlada izgleda kao najgori neprijatelj. 

Demon koji je tu da od njihovog života uzme ono najbolje. 

No, kada malo vremena prođe, shvatićete da je ona zapravo vaša najbolja prijateljica. 

Nemam nameru da vam u ovom tekstu pričam bajke i govorim vam sve lepe strane anksioznosti, jer to jednostavno nije istina. 

Ona ima mnoga lica i onda kada se prvi put susretnemo sa njom nijedno od tih lica neće nam biti prijatno. 

Da je mnogima, pa i meni bila učiteljica života je zaista jedna neosporiva istina. 

To su svi oni neprijatni osećaji kada se nađete u određenoj situaciji koje u tom momentu ne umete da iskontrolišete. 

Anksioznost ima toliko slojeva da je prosto nemoguće kroz samo jedan tekst je ogoliti. 

Sve ono što budete o njoj saznali u nastavku teksta su lična iskustva mene i mojih bliskih ljudi.

Svako od nas doživeo je na različit način u različitom periodu života i iz različitih razloga. 

Baš zbog toga ona se javlja na različite načine i potpuno je individualna stvar kako ćete sa njom izaći na kraj. 

Mi nismo lekari niti smo dovoljno stručni da se bavimo anksioznošću kao psihičkim poremećajem, ali naša lična iskustva daju nam nadu da nekome od vas ona mogu pomoći. 

Makar u tim najcrnjim danima kada imate osećaj da je potpuno preuzela kontrolu nad vama. 

Anksioznost je…

Ona je svašta nešto. 

Sa mog ličnog stanovišta ona je vaša najbolja prijateljica. 

Sa medicinske tačke gledišta, anksioznost je mentalni poremećaj od koga pati sve veći broj stanovništva. 

Povremena anksioznost najlakše se može objasniti kao trema ili strah zbog nekog predstojećeg događaja. 

Svako od nas reaguje drugačije na nju, ali ako vam se recimo pojavi panika, ubrzano lupanje srca, mučnina ili znojenje pred neki ispit ili razgovor za posao u pitanju je povremena anksioznost. 

I ona zaista nije alarmantna, ona je znak da ste ljudsko biće sa emocijama i prolazi relativno brzo. 

Međutim, ono što nam svima kvari sreću jeste hronična anksioznost koja zaista zahteva lečenje. 

Ona se često definiše kao strepnja, nerealni strah ili panični napad. 

Ipak, da biste mogli da je razumete potrebno je mnogo više od proste definicije. 

Najčešće se javlja u određenim situacijama, u prisustvu određenih ljudi ili životinja ili na određenim mestima. 

Obzirom da je intenzivna i jako neprijatna, ljudi instiktivno počinju da izbegavaju ta mesta ili osobe, što ih remeti u normalnom funkcionisanju. 

Anksioznost simptomi

Simptomi anksioznosti nisu isti kod svake osobe.

Dakle i u ovom slučaju stvar je individualna. 

Ono što je važno da napomenemo jeste da su simptomi gotovo uvek i psihički i telesni. 

Psihički simptomi anksioznosti su najčešće:

• snažni napadi panike
• nelagodnost
• uznemirenost
• nervoza
• nesanica
• preterano razmišljanje
• briga
• konstantan strah
• slaba koncentracija
• bežanje iz određenih situacija ili mesta
• osećaj da ludite 
• krivica

Telesni simptomi anksioznosti: 

• znojenje
• pritisak u glavi
• lupanje srca
• mučnina
• dijareja
• nesvestica
• vrtoglavica
• osećaj gušenja
• kratak dah
• bol u grudima
• stegnuti mišići

Pored ovih simptoma, anksioznost može uticati na mnoge funkcije vašeg organizma. 

U zavisnosti od toga kakva ste ličnost i koje su vaše genetske predispozicije se  i razlikuju simptomi koje ćete osetiti. 

Ono što je neophodno da znate jeste da kada vas simptomi obuzmu vi nećete umreti! 

Druga jako važna stvar jeste da vi niste ludi!

Iz iskustva znam da dosta ljudi u tom momentu baš o tome razmišlja. I na neki način ta razmišljanja nas vode do začaranog kruga anksioznosti koji nas vodi u mrak i u krajnjem slučaju u depresiju. 

Saznjate kako da se kriza srednjih godina lakše prebrodi!

Anksioznost uzrok

Uzrok nastanka anksioznosti se ne može precizno ustanoviti. 

Nekima se anksioznost javi u momentu kada je u njihovom životu baš sve kako treba, nekima baš onda kada se sve raspada. 

Nema pravila, ali ono što je sigurno jeste da je anksioznost odogovor vašeg tela i uma na neki pretrpljeni stres ili traumu. 

To može biti trauma od pre nekoliko godina, ali anksioznost će se pojaviti onda kada se najmanje nadate. 

Oba puta kada sam se ja borila sa anksioznošću, nisam trenutno bila pod nikakvim većim stresom ili traumom. 

Međutim, oba puta ona je bila odgovor na neke stvari u mom životu koje jednostavno nisu bile dobre za mene. 

Najteže je možda baš to prihvatanje nakon svega. 

Prihvatanje da je sve do vas i od vas poteklo. 

Ipak, jako je važno da i ovu fazu anksioznosti prihvatite!

Koliko traje anksioznost?

Sad znam da će vas ovo šokirati. 

Rećiću vam brzo, baš onako kako je meni psiholog rekao na prvom sastanku. 

Anksioznost će od momenta kada se u vašem životu javila biti zauvek tu. 

Dok ste živi!

Ona će imati bolje i gore faze. 

Biće dana kada nećete moći da joj se oduprete, ali biće i onih perioda kada ćete joj reći nosi se!

Trenutno, ja sam u fazi kada sam zahvalna što sam se sa njom tako dugo borila. 

Tako da je čuvam, neka je ona meni. 

Svako jutro ona i ja zajedno popijemo kaficu i započinjemo dan. 

Zašto je ona moja najbolja drugarica? 

U momentu kada mi se prvi put pojavila, nisam znala šta me je snašlo. 

Počelo je odjednom i svakog dana bilo je sve gore. 

Obzirom da sam navikla da se u životu sa svime borim sama, nikome nisam pričala o problemu u kome sam se našla. 

Tada sam bila na studijama i prvih nekoliko puta anksioznost i čuveni napadi panike javljali su se neposredno pre polaska na fakultet. 

Dijareja, mučnina, povraćanje, vrtoglavica, lupanje srca, hladan znoj i nekontrolisane misli o tome kako ću umreti jer mi nije dobro. 

Kada taj najstrašniji momenat prođe, onda dolazi trnjenje u rukama i nogama, briga, strah i nemogućnost izlaska iz kuće. 

Jednostavno ne mogu dalje od praga. 

Zaista ne znam kako drugačije da vam opišem to. 

Brzo su se te povremene situacije pretvorile u konstantne i sve je kulminiralo kada sam trebala da krenem kod bratanice na rodjendan. 

Spremila sam se, našminkala, obukla iako mi već nije bilo dobro, ali kada je došao momenat da krenem, strah me je paralisao. 

Sama pomisao na gomilu ljudi i osećaj da svi gledaju u mene kao da znaju da se borim sa životom bukvalno me je paralisao i sve što sam mogla bilo je da briznem u plač. 

Ali to nije bio bilo kakav plač, već onaj kada vam je svega dosta. 

Nisam više mogla da se pravim jaka i hrabra i ćutim. 

Rekla sam tata prvo sestri pa i roditeljima da ja ne mogu sa njima i onda im ispričala za sve simptome do tada. 

Tada nisam živela sa njima pa većinu toga nisu ni mogli da vide, išla sam ja i kod lekara, ali oni su mi rekli da sam to umislila i da je sa mnom sve u redu, te da je sve od niskog pritiska. 

Pokušala sam i sa prirodnim lekovima za anksioznost, tada popularnim, ništa nije pomagalo. 

I sa čajevima koji su navodno trebali da me opuste i da mi pomognu da zaspim. 

I ok, sve to donekle pomogne, ali vama je haos u glavi i svakog dana iznova se pitate šta to nije u redu. 

Malo po malo odvojila sam se od svih. 

Dečka, prijatelje više nisam mogla da viđam jer je i odlazak ispred zgrade postao noćna mora. 

Šta je upalilo?

Nakon moje tačke pucanja krenula sam kod psihologa. 

I moram priznati da je dosta pomoglo. 

Na početku smo imale plan. Svakog dana izlazila sam po nekoliko minuta, nekoliko metara od kuće, a onda kad to savladam povećavali smo vreme i udaljenost. 

Zvuči prilično užasno, ali tako je bilo. Moja volja da izađem i živim mnogo mi je pomogla tada. 

Obećala sam sebi da kada  uspem da izađem iz zatvora u koji me je moj um stavio više u kuću ne ulazim. 

No, tada sam bila mlada i naivna. 

Nekada sam, makar kada idem na ispite morala da popijem lek, tj pola leka za smirenje, jer je fakultet bio nekih sat i po prevozom. 

U tim momentima mnogo mi je pomoglo što sam imala ljude na koje sam mogla da se oslonim. 

Oni koji su se za svaki ispit smenjivali u mojoj pratnji do fakulteta. 

Hvala im!

Kada sam prvi put uspela da izađem sa društvom posle toga, moj život se totalno promenio. 

Bila je proslava Nove godine i trebalo je da svi budemo kod drugara kući. 

Tada sam izašla popila koju čašicu i prvi put se zaljubila, odnosno tada to nisam ni znala. 

Imala sam klimavu vezu i jednostavno tada sam ostvarila kontakt sa dečkom sasvim slučajno, da bi nekih 7 meseci kasnije otpočela i vezu sa njim. 

Sve ostalo je istorija 🙂 Danas imamo dvoje dece i dosadnog nemačkog špica. 

Taj prvi izlazak iz kuće bio je moja pobeda. 

Naravno, još mesecima se stanje nije unormalilo skroz. 

Tek negde pred kraj leta mogla sam da kažem da je anksioznost otišla. 

No, gle vraga, tada nisam znala da je ona samo završila svoj posao i kao svaka najbolja drugarica ostavila me malo samu da uživam. 

Prošlo je mnogo godina. 

Vraćala bi se ona povremeno u manjoj i većoj meri, ali disanje u kesu, loperamid i muzika pomagali su mi da je iskusno iskuliram kada se pojavi. 

Sve dok me posle nekoliko godina nije posetila u pratnji svoje drugarice depresije!

Tada novi krug pakla počinje!

Temperatura kod dece može stvoriti anksioznost kod roditelja!

Anksioznost i depresija

Napadi panike i izbegavanje ljudi vratilo mi se u najjačem obliku negde nakon rođenja drugog deteta. 

Zapravo, odmah nakon korone. 

Mnoga istraživanja pokazala su da je lockdown i te kako imao uticaja na psihičko stanje stanovnika širom sveta. 

Verovatno da je sve to uticalo i na moj povratak anksioznosti i pojavu depresije. 

Do tada sam već naučila da se borim sa napadima panike lagano, međutim ponovo sam se našla u stanju kada je ona kontrolisala mene, a ne ja nju. 

To me je potpuno razočaralo i obeshrabrilo, te se sa njom javila i depresija. 

Verujte mi na reč, gora kombinacija ne postoji. 

Depresija vas obuzme cele, nemate više volje ni snage ni za šta. 

Jednostavno ne ustaje vam se iz kreveta. 

Dok vas u tom istom momentu anksioznost fizički tuče. 

Svaki deo mene vrištao je. 

Jednostavno nakon nekog vremena predala sam se. 

Samo sam želela da se sve završi, odnosno da se ne osećam više tako 24 sata dnevno. 

Spavanje nije bilo opcija jer su misli nekontrolisano letele. 

Zašto opet, zašto ja, kada će prestati i tako dalje. 

Nije prestalo! 

Jednog dana poslala sam suprugu poruku da više ne mogu, da nisam sposobna da se brinem o deci i da on dođe kući i brine o njima. 

Deca su me bespomoćno gledala kako nestajem u krevetu. 

To više nisam bila ja. 

Potražite pomoć!

Neću vam baš sve otkrivati jer je priča previše lična, ali hvala dragom Bogu imala sam tu ruku spasa koja mi je trebala. 

Da me osvesti i natera da potražim pomoć. 

Nakon toga pozvala sam psihologa i zakazala termin za sutradan. 

Ovog puta trebalo mi je više vremena i više poseta da shvatim zašto se to dešava. 

Ponovo sam morala da čujem tu gorku istinu – Anksioznost će te pratiti čitav život ona neće otići i to moraš da prihvatiš. 

Takođe, morate prihvatiti da vas vaša okolina, čak ni najbliži neće razumeti! 

Iz prostog razloga jer ni vi sami sebe ne razumete!

To je gorka istina sa kojom se morate suočiti. 

Kako smo postale najbolje drugarice?

Nakon nekog vremena, kada mi je već bilo bolje, počela sam da shvatam suštinu. 

Anksioznost je znak da nešto u životu ne radite kako treba! 

Ona je signal da ste zaboravili na sebe i ono što je važno!

Prestanite da brinete o svemu i svima i jednostavno samo brinite za sebe. 

Ako ste vi dobro, ako ste stabilni i u miru sami sa sobom svima oko vas biće dobro. 

Iako zvuči kao kliše, zaista jeste tako!

Anksioznost je od mene napravila ratnika! 

Naučila me je više nego bilo koja škola. 

Naučila me je da brinem o sebi i da volim sebe!

Što je najvažnije da prihvatim sebe takvu kakva jesam, sa gomilom mana i problema!

I definitivno naučila me je da se ne brinem o stvarima koje ne mogu da promenim. 

Isto tako naučila sam i da stvari koje treba da promenim da bi mi život bio srećniji  i bolji ne odlažem. 

I da, strah je postao moja smernica, a ne kočnica. 

Svake godine zadajem sebi novi zadatak i pomeram svoje granice. 

Trenutno imam u planu da prvom prilikom uplatim sebi skakanje iz padobrana jer se jako bojim visine i svega što nosi taj adrenalin sa sobom. 

I da uradiću to upravo zbog toga što je anksioznost moja drugarica, a ne moj neprijatelj. 

Najbolji lek za anksioznost

Najbolji lek za anksioznost ste vi! 

Nema magične pilule ili injekcije koja će vam rešiti problem anksioznosti. 

Onda kada joj se prepustite i kažete joj AJDE, MOŽEŠ TI TO I JAČE, tada će ona nestati. 

Tada će i ona znati da ste spremni da je stavite po strani do neke nove prilike. 

Ono što većina nas instiktivno radi kada je obuzme sva lepota anksioznosti jeste da se grčimo, pokušavamo da joj se odupremo.

 Govorimo sebi ne to se meni ne dešava, smiri se, sve je u redu, tako je samo hranimo i ona postaje jača od nas. 

Pusti je… Neka te celu/og obuzme, videćeš koliko brzo će sve stati. 

Mnogo brže nego kada pokušate da je nadvladate stezanjem, grčenjem, postavljanjem pitanja i slično. 

Biće sigurno još mnogo tekstova na ovu temu, jer smatram da je zaista važno da se o ovome govori GLASNO! 

Tek nakon nekoliko godina od svog iskustva i početka pričanja o svom problemu shvatila sam da je mnogo ljudi oko mene bilo u istoj situaciji, ali o tome nije smelo da govori. 

Zato neka anksioznost više nikada ne bude TABU tema i svakako ne smete misliti da ste razmaženi ako se sa njom susrećete i o njoj govorite. 

Ne, ona zaista može da vam pomogne. 

Ona vas upozorava na neophodne promene i na to da vaše telo više ne može!

Zato, hvala mojoj najboljoj drugarici anksioznosti na njenoj prisutnosti svakog dana. 

Odosmo sada da zajedno popijemo kafu, a vi mi pišite svoja iskustva sa ovim poremećajem. 

Vaša Draga Saveta!